За Вуков рођендан
Препорука је да уживо, у Музеју Вука и Доситеја, у Београду, погледате мултимедијални програм „Мој отац Вук Караџић“. Уколико нисте у прилици да то учините линк https://www.youtube.com/watch?v=GVRev3MYBH0 вас води до снимка једне раније одигране представе.
На данашњи дан 1787. године у Тршићу је рођен Вук Стефановић Караџић. Елементарну писменост је стекао уз помоћ рођака Јевте Савића, потом се кратко школовао у Лозници и манастиру Троноша. Покушао је да настави школовање у Сремским Карловцима, али како није имао сведочанство о завршеној основној школи није му пошло за руком, па одлази у Петрињу да учи немачки језик. Постаје писар у штабу Јакова Ненадовића, а затим писар Совјета, у Београду, где наставља школовање 1808. као ђак Велике школе. Због тешког реуматског обољења зглобова принуђен је да се врати у Тршић, али и поред болести не одустаје од својих снова. Говорио је: „Да нисам имао штулу, био бих, можда, погинуо од Турака, као многи моји вршњаци, а моја штула ме је натерала да тражим мира, да мирно читам књиге, да мирно записујем на хартији оно што сам чуо и видео оком.“ Преко Панчева, Земуна и Пеште 1813. стиже у Беч, а тамо упознаје Јернеја Копитара, цензора словенских књига у Бечу који је заступао словенске народе и њихову књижевност у Европи. Копитар је у младом Вуку пронашао правог сарадника и упутио га је у рад на српском језику и правопису и сакупљање народних умотворина. Већ 1814. излази из штампе прва Вукова књига, „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“, а потом и прва његова граматика са новом азбуком – „Писменица сербскога језика, по говору простога народа написана“. Европа је била одушевљена српским народним песмама, а Јакоб Грим је тврдио да међу њима има песама које могу да стану и поред „Песме над песмама“. Вук вредно и истрајно ради на сакупљању народних песама, приповедака и пословица, реформише српски језик и правопис, саставља „Српски рјечник“, пише о народној књижевности, књижевну критику и биографије, преводи „Нови завјет“… Уводећи народни језик у књижевност и реформом азбуке Вук је увео револуционарне промене и изазвао највеће расправе у нашој културној историји. Његова девиза била је: „Не да се, али ће се дати!“ Током 1823, као студент Филозофског факултета у Лајпцигу, путује по Немачкој и сусреће се с Јакобом Гримом у Каселу, а потом и с Гетеом у Вајмару. Зоран Константиновић је овако описао сусрет Вука и Гетеа: „На дан 13. октобра 1823. године Гетеове кочије долазе пред свратиште у коме је гост одсео да би га одвезле на Фрауенплан. Од најраније младости хром у леву ногу, он ће се само с муком, ослоњен на штаку, онако са штулом пребацити од басамка до басамка уз степениште до Гетеове радне собе, у којој је тада још стајала велика статуа богиње Јуно. Домаћин га већ очекује. Позивајући га покретом руке, он му показује на канапе, на коме повезана у свежањ лежи Гримова препорука Гетеу да прими Вука Караџића, приказ који је Грим написао поводом Вукове ‘Граматике’, и превод једне српске народне песме заједно са Гетеовим концептом за чланак о овим песмама објављен у часопису ‘Kunst und Altertum’, па ће овај Олимпјанин, како је у једном писму о овом сусрету забележено, рећи: ’Погледајте, нисте Ви први пут гост под мојим кровом, већ дуго боравите код мене.’ А онда њих двојица утонуше у разговор…“
Био је почасни доктор универзитета у Јени и Харкову, дописни члан Бечке, Петроградске и Берлинске академије наука, члан Друштва љубитеља руске књижевности Московског универзитета, Петроградског друштва љубитеља руске књижевности, Ученог друштва при Краковском универзитету, Афричког института у Паризу за укидање ропства и др. Дописни члан Друштва српске словесности постао је 1842.
Вукова дела можете да погледате и у Дигиталној БМС:
(извор:Библиотека Матице Српске)
