Најбољи смо, најбољи!
„Однос друштва према науци је освета понављача.“
Ово је парола којом смо почињали и завршавали семестре док сам била студент. Данас, три деценије касније, на жалост, јасно схватам значење ових речи.
Ипак, ентузијазам оних који виде смисао у науци не дозвољава да се светло угаси. Радује ме и даје ми наду да таквих има и међу мојим ђацима. Када се пријављују за припрему за такмичење из хемије, упозорим их да ће морати да раде на уштрб слободног времена и да им, чак и толико одрицања, неће нужно обезбедити значајан резултат. Хемија је непресушно море научних чињеница, десетина милиона формула, недоречено пуно
комбинација квалитативних и квантитативних задатака и експерименталних заврзлама. То разумеју и вреднују они који дубоко загазе у ову густу шуму знања.
Хемија је све. Ваздух који дишемо, вода коју пијемо, храна коју једемо, наше тело наш мозак, наша осећања. Хемија је и одговор на питање ко смо и шта радимо овде и сада. Непредвидива и неухватљива наука. Ученик може уложити све расположиво – време, труд, вољу, знање и за длаку остати без признања – једног папира који потврђује да је све уложено вредело. Слично као и на такмичењима из других предмета.
Заправо, сасвим другачије. Ово је такмичење на коме је 50 задатака на тесту (150 минута израде), високо елиминаторно за излазак на други део такмичења следећег дана – лабораторијску вежбу, која обезбеђује или одузима награду.
Дуго и озбиљно смо се припремали. „Не идемо да се прошетамо, већ нешто да
урадимо“, био нам је слоган.
И урадили смо!
Петоро наших „Светозараца“ на Републичком такмичењу из хемије за ученике
основних школа, одржаном у Нишу 24 – 26. маја 2024. године, остварило је следећи успех:
Похвала – Лука Алексић 8-2
3. награда – Вук Гранић 7-3
1. награда – Софија Терзић 8-1
1. награда – Матеја Спасеновић 8-4
1. награда – Милош Симић 8-3
Заправо, Милош Симић је заузео 1. место на листи!
Најбољи млади хемичар, „осмак“, у Србији!
Ово је блистав успех ђака основне школе „Светозар Марковић“. Био је неописиво добар осећај на прозивци чути имена мојих изузетних ученика и после сваког имена „И ОПЕТ“ наставница… и школа… Како би др Душан Сладић, редовни професор на Катедри за органску хемију Хемијског факултета Универзитета у Београду и председник Српског хемијског друштва, рекао: „Данас сте се издигли изнад мора просечности.“
Да, уживали смо у тих неколико минута славе! Што би ми у Србији рекли „за све паре“.
Али, ништа мање, заправо много више, коштала нас је та слава. Само, желели смо и били смо спремни да платимо ту цену. Толико дрхтаја у души због неизвесности и истовремено жеље за успехом, никада раније нисам доживела међу својим ученицима. Речи којима бих то описала бледе су у поређењу са стварним осећањима која су робила ово петоро наше деце (нећу лагати, и мене), али не и поробила.
Велико хвала њиховим родитељима који су нас храбрили и помогли да стабилизујемо трему и победимо неизвесност исхода.
И на послетку, хвала вам бесконачно, такмичари моји!
Учинили сте да ми више од две деценије проведене у нашој школи, постану лепше
и смисленије!
Предметни наставник
Снежана Стојановић Јовановић,
проф. физике и хемиje
